Industrijska strojarska škola

Ne pretjerujemo: čulo se iz mraka i roktanje divljih svinja! (U ovo jesenje doba one se prejedaju slasnim plodovima žira).
Od samog polaska te sunčane subote, 23. listopada, bio je to pravi planinarski poduhvat!
«Dočekivali» smo se gotovo sat vremena na okretištu tramvaja u Dubravi, zbog nekog prometnog zastoja u gradu. Iz Čučerja, puni entuzijazma, istina, brzo smo svladali strminu na kojoj su seljani zasadili sočne crvene jabuke i vinograde; krenuli smo markiranom stazom put cilja – vidikovca Lipa. Napredovali smo polako, uživajući u razgovoru, prekrasnom kasnojesenjem danu i suncu, u romantičnim brežuljcima i seocima u podnožju.
Prvo odmorište – klupa na uzvisini gdje se račvaju putovi: Put gljiva i stazica što vodi prekrasnom livadom u strmi gustiš. Odlučili smo, nepromišljeno (ili zbog loše kondicije) da ćemo Putem gljiva. I sve bi bilo u redu da nam se put nije nekako odužio, a mi brzopleto (mimo planinarskih oznaka!) krenuli «prečicom». (Znate li onu narodnu poslovicu: Prijekom preče, naokolo bliže!) Naravno, tako smo «zašli» na strminu, punu kamenja i trnja, s nagibom od sedamdesetak stupnjeva. Uz svu tu nevolju, jednom je našem strojarku pozlilo. Brzo smo se organizirali: dva će naša planinara krenuti po pomoć u planinarski dom, a profesorica će čekati s ostalima i paziti na tada već oporavljenog (valjda od puno kisika) našeg prijatelja.
Za kojih dvadesetak minuta naša se izvidnica javila (dakako – mobitelom!) s PD Lipa i obavijestila nas da dovodi pomoć, jednog starijeg, iskusnog planinara (kojemu ne znamo ime, tek nadimak – Kompa!). Debelim štrikom (brodskim) izvukli su naši strojarci prvo «najslabiju kariku», našeg Dejana, a morali su se potruditi i oko profesorice.
Predah, naležećki, na debelim naslagama lišća gotovo već ogoljene šume… Pa onda palačinke i čaj, uz topli kamin kod gostoljubivog stričeka Igrca u Planinarskom domu Lipa. Potom, spust pri kojem nas je ulovio mrkli mrak. Čak i lavež seoskih pasa lutalica, kod prvih seoskih kuća u Kašini, činio se milozvučnim…
Ipak, bila je to avantura za pričanje!

Našem državnom reprezentativcu karatistu Bučiću iz 1.b razreda pomagao je pri kidanju štapa Rašić; on ima kondiciju, jer svakodnevno cijepa drva